Sungazing- Gledanje u Sunce forum za Balkan

Sungazing- Gledanje u Sunce forum za Balkan

Sunazing i uzemljavanje će Vam pomoći da izlečite sve bolesti za kratko vreme
 
Početna stranicaPortalGalleryRegistracijaLogin

Share | 
 

 Srpska Pravoslavna Crkva

Prethodna tema Sljedeća tema Go down 
Autor/icaPoruka
Admin
Admin
Admin


Broj poruka : 518
Points : 1377
Reputation : 3
Datum upisa : 02.06.2010
Godina : 42
Lokacija : 7. Dimenzija

PostajNaslov: Srpska Pravoslavna Crkva   sub lip 05, 2010 7:46 pm

Pravoslavlje je jedno od glavnih ogranaka kršćanstva (uz katolicizam i protestantizam).

Termin pravoslavna ili ortodoksna za vjeru i Crkvu isticao se na istoku da bi označio pristajanje uz pravovjerje i odbacivanje hereza. Antagonizam između Rima i Carigrada, politika bizantskih careva (cezaropapizam), težnje Carigradskog patrijarha, razlike u obredima, jeziku, formuliranju dogmi, crkvenoj disciplini (celibatu) itd., doveli su do privremenog (864.-868.) te konačnog (1054.) razilaženja pravoslavlja i zapadne Crkve. Danas u pravoslavlju postoji petnaest neovisnih crkava. Na čelu im stoji patrijarh ili arhiepiskop te arhijerejski sabor ili zbor svih episkopa. Najugledniji je Carigradski patrijarh koji nosi titulu Ekumenskog patrijarha. Neovisna crkva dijeli se na eparhije kojima upravlja episkop, a eparhija se dijeli na parohije kojima upravlja paroh. Stari istočni patrijarhati, Jeruzalemski, Antiohijski i Aleksandrijski, gube u 7. stoljeću širenjem islama svoje značenje. Pravoslavlje se iz Bizanta širi na Balkan,u Istočnu Europu, Armeniju i Gruziju. Za razliku od Katoličke crkve, pravoslavlje je razvilo nacionalne i državne autokefalne crkve.

SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

Pravoslavnu Crkvu je osnovao sam Gospod Isus Hristos i ona predstavlja živi izraz Njegovog prisustva u istoriji ljudskog roda. Pravoslavlje se posebno odlikuje bogatim liturgijskim životom i svojom vernošću apostolskom predanju. Pravoslavni hrišćani veruju da je upravo njihova Crkva sačuvala punoću predanja i kontinuiteta drevne Crkve, za razliku od ostalih hrišćanskih veroispovesti koje su u manjoj ili većoj meri odstupile od zajedničkog predanja Crkve prvih deset vekova. Danas Pravoslavna Crkva broji blizu 300 miliona vernika koji žive u veri i predanju sedam Vaseljenskih Sabora. U grčkom jeziku reč "ORTODOKSIJA" označava pravo verovanje i pravo slavljenje (Boga) i odnosi se na sve one hrišćanske zajednice i pojedince koji su sačuvali veru utvrđenu svetim saborima, nasuprot onima koji odstupili od prvobitne vere i pali u jeresi. Zvanični naziv Crkve u njenim liturgijskim i kanonskim tekstovima jeste "Pravoslavna Katoličanska (= saborna) Crkva".
Pravoslavna Crkva je porodica "autokefalnih" (nezavisnih) Crkava na čelu sa Vaseljenskim Patrijarhom iz Carigrada koji poseduje titularni i počasni primat kao prvi među jednakim (primus inter pares). Pravoslavna Crkva nije centralizovana organizacija sa jednim prvosveštenikom na čelu. Jedinstvo Crkve se pre svega ogleda u zajedničkoj veri i zajedničkom liturgijskom opštenju i niko osim samog Hrista nije glava Crkve. Broj autokefalnih crkava menjao se kroz istoriju. Danas postoje sledeće: Vaseljenska Patrijaršija (u Carigradu), Aleksandrijska Patrijaršija (u Egiptu), Antiohijska Patrijaršija (sa sedištem u Damasku, Sirija), Jerusalimska Patrijaršija (Izrael), kao i Ruska, Srpska, Rumunska, Bugarska i Gruzijska Patrijaršija, te Crkve Kipra, Grčke, Poljske, Albanije i Amerike. Takođe postoje i "autonomne" Crkve koje su u kanonskoj zavisnosti od svojih matičnih Crkava. To su Crkve: Češke i Slovačke, Sinaja, Krita, Finske, Japana, Kine i Ukrajine. Pored toga postoji i veoma brojna pravoslavna dijaspora rasejana po celom svetu i administrativno podeljena u više jurizdikcija (koje su u zavisnosti od matičnih autokefalnih crkava). Na čelu prvih devet autokefalnih crkava nalaze se patrijarsi dok ostale crkve predvode arhiepiskopi i mitropoliti. Ove titule su počasnog karaktera i svi episkopi su sasvim jednaki po sili koja im je darovana od Duha Svetoga.
Redosled po kome su autokefalne crkve pobrojane ne odslikava njihov stvarni uticaj i broj vernika. Carigradska, Aleksandrijska i Antiohijska Patrijaršija predstavljaju, na primer, samo senke svoje nekadašnje slave. Ipak postoji opšta saglasnost po kojoj Carigradska Patrijaršija ima primat časti što je potvrđeno i drevnim kanonima, budući da je Carigrad nekada bio prestolnica starog carstva i njegova Crkva je do danas ostala simvol crkvenog jedinstva i međucrkvene saradnje. Zato savremene svepravoslavne konferencije saziva Vaseljenski Patrijarh. Nekoliko autokefalnih crkava su zapravo nacionalne crkve i među njima je najveća i najbrojnija Ruska Crkva. Ipak, norma crkvene organizacije nije kriterijum nacionalnosti već pre svega teritorijalni princip. U širem bogoslovskom smislu "Pravoslavlje nije tek jedan od vidova čisto ljudske organizacije na čelu sa patrijarsima, episkopima i sveštenicima koji služe Crkvi niti je to samo Crkva koja se zvanično naziva "Pravoslavnom". Pravoslavlje je pre svega mističko "Telo Hristovo" i njegova glava jeste sam Hristos (vidi. Ef. 1, 22-23 i Kol. 1, 18-24). Pravoslavlje ne čine samo sveštenici već svi oni koji istinski veruju u Hrista i koji su Svetim Krštenjem postali članovi Crkve koju je On sam osnovao, oni koji žive na zemlji i oni koji su se upokojili u veri i pobožnosti".
VELIKI RASKOL između istočne i zapadne crkve 1054. bio je vrhunac postepenog procesa otuđenja između istoka i zapada koji je počeo još u prvim vekovima hrišćanske ere i nastavio se kroz srednji vek. Jezičke i kulturne razlike, kao i politički događaji doprineli su ovom procesu. Od 4. do 11. veka Konstantinopolj, središte istočnog hrišćanstva bio je takođe i prestolnica Istočnog Rimskog i Vizantijskog carstva dok je Rim nakon varvarskih osvajanja potpao pod uticaj zapadnog Svetog Rimskog Carstva koje je bilo u političkom rivalstvu sa istokom. Na zapadu je teologija velikim delom ostala pod uticajem Sv. Avgustina (354-430) i postepeno je sve više gubila neposredni dodir sa bogatom bogoslovskom tradicijom hrišćanskog istoka. Istovremeno Rimsku Crkvu su gotovo potpuno preuzeli Franci. Teološke razlike možda bi i bile razrešene da nisu postojala dva različita koncepta crkvene vlasti. Shvatanje rimskog primata zasnovanog na apostolskom poreklu Rimske Crkve, koja je tražila ne samo počasnu već i jurizdikcijsku vlast nad drugim crkvama, nikako se nije moglo uskladiti sa predanjskom istočnom eklisiologijom Istočni hrišćani su sve crkve smatrali sestrinskim crkvama i rimskog episkopa su prihvatali samo kao prvog među jednakim. Za Istok najviši autoritet u rešavanju dogmatskih rasprava niakako nije mogao biti sud jedne crkve već Vaseljenski Sabor svih sestrinskih crkava. Tokom vremena Rimska crkva je usvojila razna nepravilna učenja koja nisu zasnovana na predanju i konačno je proglasila učenje o nepogrešivosti Pape kada poučava ex cathedra. Ovo je još više povećalo jaz između hrišćanskog istoka i zapada. Protestantske zajednice koje su se odvojile od Rima su se u narednim vekovima još više udaljile od učenja Svetih otaca i Svetih Vaseljenskih Sabora. Zbog ovih ozbiljnih dogmatskih razlika Pravoslavna Crkva nije u liturgijskom opštenju sa rimokatoličkom i protestantskim zajednicama. Tradicionalniji pravoslavni teolozi uopšte ne priznaju crkveni i spasenjski karakter zapadnih crkava dok oni koji su liberalnije nastrojeni prihvataju da Sveti Duh u nekom smislu deluje i u okviru ovih zajednica, ali i pored toga one ne poseduju punoću blagodati i duhovnih darova kao Pravoslavna Crkva. Mnogi ozbiljni pravoslani bogoslovi su mišljenja da između Pravoslavlja i nepravoslavnih zajednica, posebno u oblasti duhovnog iskustva, shvatanja Boga i spasenja, postoji ontološka razlika koja se ne može tek tako pripisasti kulturnim i intelektualnim razlikama između istoka i zapada, već je neposredna posledica postepenog napuštanja sveštenog Predanja od strane nepravoslavnih hrišćana. U vreme Velikog Raskola između Rima i Konstantinopolja, istočna Pravoslavna Crkva prostirala se širom Srednjeg Istoka, Balkana i Rusije sa središtem u Konstantinopolju koji je takođe bio poznat kao "Novi Rim". Istorijske prilike su velikim delom uticale na promenu strukture Pravoslavne Crkve ali još i danas najveći deo pravoslavnih živi u istim geografskim prostorima. Misionarska aktivnost u Aziji i emigracija na zapadu učinili su da se uticaj Pravoslalja proširio širom sveta. Danas je Pravoslavna Crkva prisutna gotovo svuda u svetu i neprestano svedoči apostolsko i otačko predanje svim narodima sveta. Pravoslavna Crkva je poznata po svom razvijenom MONAŠTVU. Neprekinuto monaško predanje pravoslavne Crkve vuče svoje poreklo iz egipatskih pustinjskih manastira u 3. i 4. veku. Uskoro se monaštvo proširilo širom mediteranskog basena i Evrope: u Palestini, Kapadokiji, Galiji, Irskoj, Italiji, Grčkoj i slovenskim zemljama. Monaštvo je oduvek bilo na braniku Pravoslavlja i napravilo je trajan uticaj na celokupnu pravoslavnu duhovnost. Danas Pravoslavna Crkva predstavlja neprocenjivu riznicu bogatog liturgijskog predanja koje potiče iz najranijih perioda hrišćanstva. Osećaj sveštene lepote i veličanstva u pravoslavnoj Božanskoj Liturgiji stvara živ i snažan osećaj prisustvu neba na zemlji. Pravoslavna crkvena umetnost i muzika imaju značajnu funkcionalnu ulogu u pravoslavnom životu i omogućavaju čak i telesnim čulima da osete duhovnu veličinu Božjih tajni. Pravoslavne ikone nisu samo prekrasna umetnička dela koja imaju izvesnu estetsku i poučnu funkciju. One su pre svega sredstvo pomoću kojih opitno doživljavamo realnost Carstva nebeskog na zemlji. Sveštene ikone kriju neiscrpne dubine tajne Hristovog ovaploćenja za čiju su odbranu hiljade mučenika žrtvovale svoje živote.

Pravoslavnu Crkvu je osnovao sam Gospod Isus Hristos i ona predstavlja živi izraz Njegovog prisustva u istoriji ljudskog roda. Pravoslavlje se posebno odlikuje bogatim liturgijskim životom i svojom vernošću apostolskom predanju. Pravoslavni hrišćani veruju da je upravo njihova Crkva sačuvala punoću predanja i kontinuiteta drevne Crkve, za razliku od ostalih hrišćanskih veroispovesti koje su u manjoj ili većoj meri odstupile od zajedničkog predanja Crkve prvih deset vekova. Danas Pravoslavna Crkva broji blizu 300 miliona vernika koji žive u veri i predanju sedam Vaseljenskih Sabora. U grčkom jeziku reč "ORTODOKSIJA" označava pravo verovanje i pravo slavljenje (Boga) i odnosi se na sve one hrišćanske zajednice i pojedince koji su sačuvali veru utvrđenu svetim saborima, nasuprot onima koji odstupili od prvobitne vere i pali u jeresi. Zvanični naziv Crkve u njenim liturgijskim i kanonskim tekstovima jeste "Pravoslavna Katoličanska (= saborna) Crkva". Pravoslavna Crkva je porodica "autokefalnih" (nezavisnih) Crkava na čelu sa Vaseljenskim Patrijarhom iz Carigrada koji poseduje titularni i počasni primat kao prvi među jednakim (primus inter pares). Pravoslavna Crkva nije centralizovana organizacija sa jednim prvosveštenikom na čelu. Jedinstvo Crkve se pre svega ogleda u zajedničkoj veri i zajedničkom liturgijskom opštenju i niko osim samog Hrista nije glava Crkve. Broj autokefalnih crkava menjao se kroz istoriju. Danas postoje sledeće: Vaseljenska Patrijaršija (u Carigradu), Aleksandrijska Patrijaršija (u Egiptu), Antiohijska Patrijaršija (sa sedištem u Damasku, Sirija), Jerusalimska Patrijaršija (Izrael), kao i Ruska, Srpska, Rumunska, Bugarska i Gruzijska Patrijaršija, te Crkve Kipra, Grčke, Poljske, Albanije i Amerike. Takođe postoje i "autonomne" Crkve koje su u kanonskoj zavisnosti od svojih matičnih Crkava. To su Crkve: Češke i Slovačke, Sinaja, Krita, Finske, Japana, Kine i Ukrajine. Pored toga postoji i veoma brojna pravoslavna dijaspora rasejana po celom svetu i administrativno podeljena u više jurizdikcija (koje su u zavisnosti od matičnih autokefalnih crkava). Na čelu prvih devet autokefalnih crkava nalaze se patrijarsi dok ostale crkve predvode arhiepiskopi i mitropoliti. Ove titule su počasnog karaktera i svi episkopi su sasvim jednaki po sili koja im je darovana od Duha Svetoga.
Redosled po kome su autokefalne crkve pobrojane ne odslikava njihov stvarni uticaj i broj vernika. Carigradska, Aleksandrijska i Antiohijska Patrijaršija predstavljaju, na primer, samo senke svoje nekadašnje slave. Ipak postoji opšta
saglasnost po kojoj Carigradska Patrijaršija ima primat časti što je potvrđeno i drevnim kanonima, budući da je Carigrad nekada bio prestolnica starog carstva i njegova Crkva je do danas ostala simvol crkvenog jedinstva i međucrkvene saradnje.


Šta je vera?

Vera je tvrdo čekanje onoga čemu se nadamo, i dokazivanje onoga što ne vidimo ali osjećamo.Verujem, jer postoji Bog, i postojim ja i svet oko mene, Verujem jer sam živi dio jednog čudesnog svijeta koji je izronio iz Večnosti, unesen u beskraj i kreće se ka Večnosti.Verujem, jer imam živu razumnu dušu, čija će suština ne može svesti ni objasniti ničim od svega sto postoji u vidljivom svijetu. Misao je brža od svijetlosti, šira od Vasione, prodornija od munje. A duša i misao dar su šovijeku od Boga.

Verujem, jer svijet je prožet viječnim Moralnim Zakonom Božijim, zakonom sklada, proporcija i reda. Taj zakon je: U Vasioni poredak, u prirodi sklad a u svakom čovijeku urođeni Zakon Dobra.

Verujem, jer u ovom svijetu sve ima svoj početak. Nauka broji godine Suncu, Zemlji i Mjesecu, Zvijezdama i cijeloj Vasioni. Sve je znači počelo, sve ima svoj Prvi Dan, sve je stvoreno. A Tvorac svega je sam Bog, i može biti samo Bog a ne bilo kakav slučaj. Svet i čovijek delo su Svesmisla i Skalada - Boga.

Verujem, jer je Spasitelj Gospod nas Isus Hristos došao u svijet, čekan vekovima, predskazan Svetim Prorocima, pa je Njegovo rođenje od Duha Svetoga i Marije Djeve, Njegova propovjed, Njegova golgotska smrt i Njegovo Vaskrsenje iz mrtvih, ispunjene obećanja i ostvarenje plana Božijeg zamisla o spasenju svijeta i posustaloga čoveka.


STARI ZAVET

Šta je Stari zavet?
Stari zavet je savez Boga sa ljudima, sklopljen preko izabranika Božjeg patrijarha Avrama i njegovog bogoizabranog potomstva. U Svetom pismu Starog zaveta, kao svetim spisima, opisuju se događaji od stvaranja sveta, pa do rođenja Onoga kroz koga i radi koga je svet i stvoren, i radi koga su se svi ti događaji zbivali: Gospoda Isusa Hrista.

Šta je Novi zavet?
Novi zavet je savez Bogočoveka Isusa Hrista sa ljudima. Zbivanja i zagonetke Starog zaveta dobili su u njemu svoju odgonetku i punoću. U Svetom pismu Novog zaveta, kao svetim spisima, očevici su opisali događaje od rođenja Gospoda Isusa Hrista, pa sve do njegovog slavnog Vaskrsenja iz mrtvih i Vaznesenja. Tu je opisan i silazak Svetog Duha na prve Hristove učenike i njihovo propovedanje Njegovog svetog Imena i nauke božanske. U njima je ukazano i na sve ono što će se dogoditi do Drugog dolaska Hristovog i Strašnog suda.

Kako počinje Stari zavet?
Stari zavet počinje opisom postanka sveta: "U početku stvori Bog nebo i zemlju". Pod rečju "nebo" treba razumeti stanovnike neba - Angele i ostale bestelesne nebeske Sile. "A Zemlja beše bez obličja i pusta", tj. ceo stvoreni materijalni svet.

Šta je stvorio Bog za šest dana?
Prvi dan stvorena je svetlost: "I reče Bog: Neka bude svetlost! I bi svetlost. I vide Bog svetlost da je dobra; i rastavi Bog svetlost od tame". Taj dan je dan jedan: iz njega izviru i njemu se vraćaju svi dani. (Jevrejska reč "jom" dan, može da znači određeni astronomski ili neograničeni vremenski period nastanka sveta).

Drugi dan Bog je stvorio svod nebeski i rastavio vodu pod svodom od vode nad svodom a svod nazva Bog nebo. To je ovo naše vidljivo nebo. Iza njega se nalaze bezbrojni Božji svetovi, nazvani simbolično - "voda nad svodom", jer kruže i teku, svaki svojom putanjom, harmonično i bez sudaranja, po beskrajnom prostoru.

Treći dan snagom reči Božje odelila se voda od kopna. Na zemlji je izrasla trava i raznovrsna drveta koja rađaju plod. Silom Božije reči to jednom zasejano seme, uvek donosi plod, zahvaljujući blagoslovu i zapovesti Boga.

Četvrti dan Bog je stvorio svetila na svodu nebeskom. Sunce da upravlja danom, i mesec da upravlja noću, i zvezde: da svetle i da budu znaci vremena, dana i godina. Prvostvorena svetlost, rasuta po celoj tvorevini, sabrala se i osobito zablistala, ovog dana, kroz nebeska svetila. Sunce je obasjalo zemlju, obavijenu dotada gustim maglama i vlagom.

Peti dan Bog je stvorio živa stvorenja u vodama, ribe i ostala stvorenja velika i mala, kao i ptice nebeske, po vrstama njihovim.

Šesti dan stvorio je Bog stoku i sitne životinje i zveri zemaljske, po vrstama njihovim.

Na kraju reče Bog: "Da načinimo čoveka po liku i podobiju Našem, koji će biti gospodar od riba morskih i od ptica nebeskih i od stoke i od cele zemlje i od svih životinja što se miču po zemlji. " Presveta Trojica, Bog naš, stvorio je čoveka od praha zemaljskog, i udahnuo u njega duh života. Prvo je Bog stvorio Adama, pa mu je onda stvorio ženu, "čovečicu", Evu, da mu bude pomoćnik na putu ka večnom cilju njihovog života i života svih stvorenja. Čovek i čovečanstvo postaju tako tajanstvena slika u kojoj se ogleda Sveta Trojica: Ljudi su stvoreni da se uzajamno vole i ispune nesebičnom božanskom Ljubavlju.

Šta je Raj u koji je Bog uveo čoveka, stvorivši ga?
Raj je mesto blizine i prisutnosti Božje, u kome je čovek bio zajedno sa Tvorcem, obdaren svima darovima i blaženstvom večnog života, dobrote i ljubavi. Čovek se u Raju hranio sa Drveta života.

Šta je Drvo poznanja dobra i zla?
Drvo poznanja dobra i zla je zasadio Bog u Raju da bi se čovek vežbao u vrlini uzdržanja i vernosti svome Stvoritelju. Drvo života je čoveku davalo besmrtni život i dar razlikovanja onoga što je večno od onoga što je prolazno. Izvršavati Božju zapovest značilo je - jesti sa drveta života; pogaziti zapovest značilo je - odvojiti se od Boga i njegove volje, izgubiti večni život i predati se smrti. Jedenje sa Drveta poznanja dobra i zla pomračuje um, uništava u čoveku dar razlikovanja večnog i prolaznog, otuđuje ga od Boga i odvodi ga u prolazna telesna zadovoljstva i u smrt. Na tom drvetu i na toj zapovesti čovek je imao da proveri svoju ljubav i slobodu: da li će biti veran Bogu ili će poslušati Đavola i njegovu laž.

Ko je Đavo?
Đavo je laža i otac laži. On je bivši Arhangeo Dennica koji se pobunio protiv Boga, jer se pogordio i zaželeo da bude jednak sa Bogom. Đavo je izumeo greh i smrt i pakao. Njegova zla i izopačena volja je izvor svakog zla, kojim je zatrovao neke od bivših angela pa onda i naše praroditelje Adama i Evu, a preko njih i njihove potomke.

Ko je nagovorio Evu da pogazi zapovest Božju?
Đavo je nagovorio Evu - preko zmije - da ubere zabranjeno voće sa Drveta poznanja dobra i zla. Eva je poverovala ovom Božjem protivniku i klevetniku (đavo znači - klevetnik), da je on njen veći prijatelj nego Bog i počela je da se hrani hranom prolaznosti i telesnih zadovoljstava. Okusivši plod prolaznih zadovoljstava, ona je postala smrtna. Ponudivši to voće svome mužu Adamu, ona je učinila greh ubistva. Ali i Adam je dobrovoljno okusio od istog ploda i učinio trostruki greh: prema Bogu, prema sebi i prema svome potomstvu. Padom u greh čovek je izgubio moć večnog života; pomračio mu se um, potamnelo srce a mudrost utonula u bezumlje i ludost.

Zašto su Adam i Eva isterani iz Raja?
Zato što su okusili plod sa Drveta poznanja dobra i zla i time prestupili Božju zapovest. Ali i to isterivanje iz Raja Bog je učinio iz ljubavi prema našim praroditeljima. U Raju postoji i Drvo života. Ko jede plodove sa Drveta života postaje besmrtan. Ako bi Adam i Eva jeli te plodove, sa otrovom smrti u sebi posle pada, oni bi sebe obesmrtili u stanju grehovnosti i smrtnosti. To bi onda bio najstrašniji pakao. I da se to veće zlo ne bi desilo ljudima, Bog ih je isterao iz Raja. Znači isterao ih je Bog iz Raja da bi sprečio da zlo postane večno.

Ali da Adam i Eva posle isterivanja ne padnu u očajanje, Bog im je obećao da će im poslati Spasitelja koji će pobediti Đavola Zmiju i koji će ih osloboditi od smrti i ponovo dovesti u Raj.

Šta je Bog kazao Adamu i Evi kad ih je prognao iz Raja?
Evi je rekao: "S mukom ćeš rađati decu, i volja će tvoja stajati pod vlašću muža tvoga, i on će ti biti gospodar". Adamu je rekao: "Zemlja da je prokleta zbog tebe... sa znojem lica svoga ćeš jesti hleb, dokle se ne vratiš u zemlju od koje si uzet; jer si prah i u prah ćeš se vratiti ". Zbog čovekovog greha stradaju ne samo ljudi, nego i sva stvorenja i cela tvorevina Božja. Tako je već prvi sin Adamov ubio svoga brata Avelja.

Zašto je Kain ubio Avelja?
Ubio ga je iz zavisti: Kain je zavideo Avelju zato što je Bog primio Aveljevu od srca prinetu žrtvu. Tako biva i do danas: zavist je glavni uzrok svakoga bratoubistva. A svako ubistvo je bratoubistvo jer svi ljudi su - braća.

Ko je bio Noje i kako se on spasao od potopa?
Noje je jedan od izabranika Božjih. On nije bio pokvaren kao njegovi savremenici, nego je verovao u Boga i očekivao budućeg Izbavitelja, Sina Božjeg. Bog je zapovedio Noju da napravi kovčeg (lađu) i da u njega smesti svoju porodicu i po jedan par od svih životinja na zemlji, da se izbave od potopa. Potop je došao da očisti nagomilane grehe ljudske i da opere obesvećenu zemlju. Lađa Nojeva je tajanstvena slika Crkve Hristove u kojoj se mi spasavamo od potopa greha i smrti i zadobijamo život večni.

Šta je idolopoklonstvo?
To je otpadništvo od pravoga Boga i klanjanje kipovima (idolima), u kojima su bili đavoli, lažni bogovi. Čovek postaje idolopoklonik kad god počne da se klanja stvorenjima umesto da služi Tvorcu. Idolopoklonik je i onda kad počne da obožava sebe ili dela ruku svojih.

Ko je bio Avraam?
Avraam je bio starozavetni patrijarh. On se nije klanjao idolima, kao njegovi savremenici. Verovao je u jednoga Boga i u obećanoga Spasitelja, koji će doći sa neba. Njemu se prvom od ljudi javila tajanstveno Sveta Trojica u vidu tri Angela, tri gosta kod Mavrijskog duba. Od Avraama preko njegovog sina Isaka namnožio se, po Božjem obećanju, Izabrani narod Božji. I mi hrišćani smo duhovna deca Avraama. Zato se molimo da Bog upokoji našu usnulu braću i sestre u nedrima Avrama, Isaka i Jakova, naših praotaca.

Koga je Avraam hteo da prinese na žrtvu?
Hteo je da prinese na žrtvu svog jedinca Isaka. Tu je Bog isprobao njegovu veru, pa kad se on pokazao veran, Bog ga je preko sina Isaka, obdario velikim i svetim potomstvom. I Hristos Spasitelj je njegov potomak po telu, a Isakova žrtva je bila predukazanje Hristovog stradanja i žrtve.

Koliko sinova je imao Jakov, sin Isakov, nazvani Izrail, po kome je Izabrani narod dobio svoje ime?
Patrijarh Jakov je imao dvanaest sinova, koji su rodonačelnici dvanaest plemena Izrailovih. Njegovog sina Josifa braća su iz zavisti prodala u Egipat, ali ga je Bog spasio i preko njega spasio sve Jakovljeve potomke. I mi hrišćani se po Jakovu, nazvanom Izrail, zovemo Novi Izrail Božji, tj. novi izabrani Narod Božji.


Nekadasnji frontmen “Novih fosila” Rajko Dujmic u pravoslavnom manastiru uspeo da se izleci od opake bolesti..

Tacno dve decenije Rajko Dujmic je predvodio “Nove fosile”, bend koji su volele sve generacije bivse nam zajednicke drzave - Jugoslavije. Milioni ga danas pamte kao autora velikih hitova “E, moj Sasa”, “Milena, generacijo”, “Za dobra stara vremena”, “Skitnica”... Pored toga, Rajko je saradjivao na albumima cuvenih bendova poput “Prljavog kazalista”, “Srebrnih krila”, “Parnog valjka”, grupe “Aerodrom”, a davne 1989. njegova pesma “Rock me baby”, u izvodjenju zadarske grupe “Riva”, pobedila je na Evroviziji. Ovogodisnje takmicenje Dujmic je pratio iz pozicije bivseg laureata i ucesnika, a o njemu kaze:

- Produkcija je otisla golemim koracima napred, ali je muzicki kvalitet dosta pao. Kada su “Fosili” 1988. bili sesti, pobedila je jedna Selin Dion! Godinu dana kasnije bili smo prvi, s “Rivom”, i to furiozno. Na ovogodisnjem takmičenju, osim srpske pesme, koja ima melodiju, glavu i rep, ostali su se uzdali na akrobatiku i scenski nastup. Pozitivno je to sto je Joksimovic pevao na svom jeziku i nije se, kao mnogi drugi, uvlacio nekakvom “englestinom”. On je stvarno suvereno vladao scenom i nisu mu bili potrebni jeftina erotika i cirkus, kao drugima.

Kako komentarisete trinaesto mesto hrvatskog predstavnika?
- Mislim da je pesma zavredela bolji plasman, objektivno, ne zato sto sam ja Hrvat. Nasa pesma je bila lagana, bez ikakvih scenskih stosova i zato je bilo tesko izboriti bolji plasman.

Potpisali ste u zivotu 1.821 delo i zelite da naplatite njihovo emitovanje u Srbiji. Angazovali ste i advokata u Beogradu?!
- Pa, je! Moj advokat Ljubisa Zivadinovic pomoci ce mi da dobijem novac na ime autorskih prava za emitovanje mojih pesama u Srbiji i Crnoj Gori. U pitanju je poslednjih deset i vise godina i to ce biti, ja mislim, jedna fina sumica. Mada, ne sumnjam da ću morati prilicno da se namucim da bih ostvario svoja autorska prava.

Zasto su se posle 20 godina postojanja raspali “Fosili”?
- Mi smo bili grupa koja svira pozitivnu muziku. Pocetkom rata na Balkanu bilo je uzaludno svirati dok se ratuje. Nije nam bilo moralno da sviramo dok ljudi koje poznajemo ginu! Ja sam rodjen u Jugoslaviji i navikao sam da budem u dobrim odnosima sa svima. Nisam mogao da se smejem dok se krv proliva…

Ipak, pesmu “Moja domovina”, koju ste svojevremeno uradili, najblaze receno, mozemo okarakterisati kao domovinsko-patriotsku pesmu?
- Ta pesma je emitovana pri prvoj vazdusnoj uzbuni u Zagrebu. Pisana je da ljudi dobiju osećaj da ne razaraju bilo koju zemlju, već moju i našu zemlju. Namerno je uradjena da bude univerzalna i da “moja domovina” moze biti Hrvatska, ali i Slovenija, Srbija, Makedonija…

U medjuvremenu, odneli ste pobedu u borbi protiv teske bolesti.
- Imao sam karcinom na debelom crevu velicine muske sake! To je bilo pre tri godine i, evo, uspeo sam da prezivim. To nije plod medicinske umesnosti, vec jednog cudesnog isceljenja, koje se dogodilo u pravoslavnom manastiru Lepavina, gde po predanju postoji cudotvorna Gospa Lepavinska. Medicina je mogla samo da odreze karcinom i da cekamo kad ce opet da poraste.
Ostalo mi je samo da se molim Bogu, i samo nebu mogu da zahvalim sto sam preziveo tu bolest. Imam problema i sa srcem. To je neki sindrom koji je imao i svetski teniski sampion Bjern Borg. Ne smeta mi, ali ne smem mnogo da se nerviram.

Sigurno ste u karijeri imali dosta nerviranja…
- Od 13. godine profesionalno sviram i zaradjujem. Tri decenije sam u ovom poslu i bilo je puno stresova i izdaja najblizih ljudi. Uglavnom su me bliski ljudi ostavljali kad su mi najvise trebali. Osim posla, preziveo sam i licne tragedije, kada su mi umrli Djurdjica i Moka, dva bivsa clana “Fosila”, dvoje ljudi koje sam mnogo voleo. Ali, ostao mi je Vlado Kalember, na ciju smo ideju i pokrenuli “Cetiri asa”, u kojima sada sviram.

(S. S. T.)
Izvor: http://arhiva.kurir-info.co.yu
[Vrh] Go down
http://www.cybermikan-sungazing.org/
 
Srpska Pravoslavna Crkva
Prethodna tema Sljedeća tema [Vrh] 
Stranica 1 / 1.
 Similar topics
-
» Kadace te u Republiku Srpsku na Neki Izlet
» Petrinja i Hrastovička gora
» ročna vojska
» Na obali potopljenog sela (Borovik)

Permissions in this forum:Ne moľeą odgovarati na postove.
Sungazing- Gledanje u Sunce forum za Balkan  :: Ostale teme :: Religija-
Forum(o)Bir: